Свети кнез Лазар и косовски мученици (28. јун 24) – Најава
Беседа
Ако је Никола Тесла говорио да је суштина саме материје светлост, а суштина саме светлости милост, и ако је Хајдегер мислио како у самој сржи механичког нема ништа механичко, запитајмо се и ми – шта је срж, суштина догађаја који се збио на данашњи дан, на Видовдан 1389. године?
Неразумно би било порицати да је то била битка, страшна војничка битка у којој су главе изгубила – ни мање ни више него – обојица царева зараћених војски, српски кнез Лазар и турски цар Мурат. Мурата је, знамо, погубио српски војвода Милош, претходно оклеветан као издајник. Погинулог Мурата наследио је Бајазит, његов син, а погинулог Лазара његова супруга, царица Милица, и њихов малолетни син Стефан. Иако су обе војске претрпеле страшне губитке, у том историјском тренутку је било јасно да је победник нови турски султан, јер су Милица и Стефан у његов харем, њему у ропство, морали одвести Оливеру-Мару, ћерку погинулог српског цара и сестру Стефанову. Помислимо, бар на час, шта се збивало у души младог Стефана, будућег српског деспота, док је своју сестру за руку водио своме крвнику, да му буде жена и робиња!
Ретки су догађаји у историји једног народа који ту историју обележе за сва времена. Прошло је толико векова, а наш народ још увек живи, креће се и постоји, гледа кроз Видовдан, мери и одмерава се Видовданом. И није се једанпут поновио Видовдан! Као онда, 1914, у Сарајеву, када је Гаврило Принцип усмртио аустријског престолонаследника, после чега су се Србија и српски народ нашли на рубу пропасти, а потом устали као мртви из гробова, пробили Солунски фронт и јурнули у живот. Не треба посебно напомињати да и српски војници из последњег рата славе Видовдан као своју Славу. Зато није једноставно, али чини нам се да је неопходно да покушамо потражити и – ако је могуће – речима уобличити саму суштину и смисао Видовдана.
Нема сумње да је овај догађај реална историјска чињеница, али и да носи у себи дубље и комплексније значење. Историчари, археолози, етнолози, књижевници, аналитичари историјских битака – сви би хтели да дају свој допринос, али постоји нешто дубље и сложеније од одговора који могу дати. Ако кажемо да је суштина овог догађаја пре свега у његовој духовној димензији, нећемо погрешити, али каква је онда и шта је била суштина те духовности? Усудио бих се рећи да је то била вера, вера у живот, надасве. То је било опредељење које је српским ратницима подарило усредсређеност, која им је омогућила да се жртвују и боре неодступно, до последњег даха. Та њихова непоколебива вера у живот учинила их је бесмртним. Али, егзистенцијалне последице тог подвига нису биле намењене само будућности косовских ратника већ су потресно утицале (и још утичу) на животе свих нас који живимо у овом свету, носећи име свог народа и све оно што то име подразумева. А оно подразумева ношење Крста Христовог и трпељиво прихватање и славе и страдања; подразумева веру у живот по сваку цену; подразумева љубав према слободи, без које би живот био ропство, а ропство је предворје, предсобље смрти. То име, коначно, стоји на камену Новог Завета и на њему сазиданог Косовског завета.
Њихова покретачка сила била је вера у Бога и правду Божију. Јер такви догађаји се не збивају без несаломљиве и моћне вере. Зато је и нама данас, браћо и сестре, толико потребна таква вера, чврста и стална вера којом је Лазар водио војску, којом се Милош устремио на Муратов шатор, коју су Милица и Стефан имали док су подизали разорену и обезглављену Србију. Иста вера је потребна и када се бије бој, и када се гради град, и када се сеје пшеница, и када се сади виноград. Циљ и суштина те вере је победа живота и непристајање на ропство и смрт.
Наш Јован Дучић је, у центру Требиња, подигао предивни споменик на коме стоји само један натпис: ослободиоцима. И ако би нас неко запитао: ко су за вас косовски јунаци, са чистом и непоколебивом вером могли бисмо одговорити да су они наши ослободиоци у најдубљем смислу те речи, како тада на Косову, тако и данас, ма где да смо.
Тако ће и бити, увек, док год је наша вера сазидана на камену Новога Завета и на неодвојивом од њега камену Косовског завета. То су крајеугаони стубови нашег идентитета и целокупног нашег постојања.
У Улму на Видовдан 2015
o.Љубомир Зорица
Света Литургија у улмском храму почиње у 10:00 сати
Из црквеноопштинске канцеларије
