Недеља трећа по Духовима (25. јун 23) – Најава
Kроз вјекове одјекује Христово питање упућено Његовим првим ученицима, али и свим људским покољењима до краја свијета и вијека: „Шта кажу људи, Ко сам Ја?“ Његови ученици одговорише: „Једни кажу да си пророк Илија, други да си Јеремија, трећи кажу да си Јован Крститељ.“ Он их опет пита: „Шта ви кажете, Ко сам Ја?“ Господ понавља исто питање, на које кроз вјекове, кроз сва људска покољења, људи одговарају свако на свој начин. Одговор на Његово питање, истински прави одговор, чуо се из уста светог апостола Петра првоврховнога: „Ти си Христос, Син Бога живога.“ Зато је апостол Петар и назван првоврховним апостолом, јер је исповједио Христа. Све дотле докле Га је исповиједао као Сина Божијега, дотле је он био стијена на којој је Христос градио Цркву Своју. Међутим, и апостол је био човјек, поколебао се од страха. У једном тренутку се одрекао Христа. Три пута се одрекао, као што му је Господ и прорекао. Апостол Петар, који је био човјек, који је тијело носио и који се уплашио (као што се и ми сви уплашимо у тешкоћама овога живота), покајао се. Као што се три пута одрекао, три пута је поново исповиједио Господа. Чувен је дијалог покајаног Петра и Господа: „Ти знаш, Господе, да Те ја волим“, каже Петар, а Господ ће њему: „Паси јагањце Моје.“ И опет га Господ пита: „Да ли Ме волиш, Петре?“, а Петар ће: „Ти знаш, Господе, Ти све знаш и знаш да Те ја волим.“ На то му Господ каже: „Паси јагањце Моје.“ Три пута му је Господ то рекао и повратио га у апостолско достојанство. Поново је Петар постао стијена на којој се гради Црква Божија кроз вјекове.
Блаженопочивши митрополит Амфилохије
Мајке хришћанке:
Света царица Александра Романова
Ову свету жену, супругу последњег руског цара, Николаја Романова, мајку петоро деце, оклеветану од стране бољшевика и злурадих кругова ондашњег племства, могуће је разумети само кроз хришћанско поимање света. Живећи у савременом свету, царица Александра је, заправо, живела изван времена и пролазних земаљских збивања, до краја посвећена служењу Христу, породици и народу.
Рођена је 6. јуна 1872. у Дармштату, у Немачкој, као принцеза Аликс, шеста од седморо деце херцога Лудвига Хесен-Дармштатског и принцезе Алисе, унука енглеске краљице Викторије. Од мајке Алисе добила је васпитање, које је пресудно утицало на њен потоњи породични живот и материнство. Алиса је децу васпитавала у духу једноставности и милосрђа, испуњавајући им дане смислом. Водила их је у сиротишта и болнице, учећи их да је радост за човека у томе да другоме донесе радост и ослободи га патње. Од седморо деце, Алисино двоје деце се посветило: најстарија кћи Ела (потоња Света мученица Јелисавета Романова) и Аликс (Света мученица царица Александра Романова). Аликс је од детињства била мила, весела девојчица, умиљата и увек насмејана, а звали су је „Сунашце“. Добила је изузетно образовање, говорила неколико језика и била добра пијанисткиња. Била је изузетно стидљива, са чиме се целог живота мучила. Када јој је болест однела мајку и млађу сестру, за Аликс се живот сасвим променио: упознала је велику патњу и пролазност живота. Ради удаје за цара Николаја Романова, требало је да промени своју веру и прими Православље, чему се посветила са пуном пажњом. Одговорно и усрдно је приступила духовним припремама за улазак у православну веру и брак, за улогу мајке руске нације и стуба породице. Нежна љубав између Николаја и ње је до тада пет година сазревала, иако су сусрети били веома ретки, а љубав се одржавала путем писама и говора срца. На дан венчања, записала је у свом дневнику: „Никада не бих поверовала да може да постоји оваква пунота среће на овом свету – такво осећање јединства два смртна бића. Више се нећемо растати. Напокон смо заједно и наши животи су везани до краја, а када се овај живот заврши, у другом свету ћемо се поново срести, и више се никада нећемо растати.“ Царица Александра је била искрено дотакнута добротом, благошћу и племенитошћу свога мужа, а њихова приврженост је постала дубока и трајна. Обоје су сматрали да им спасење зависи од тога колико ће достојно извршити од Бога им поверен владарски задатак, и да је за добробит народа пресудна морална и духовна чистота самих владара, што је тада сматрано за политичку наивност. Царица је имала префињен карактер, била је жена дубоке вере, осећајности и мисли. Мужу је пружала безрезервну подршку, уливала му храброст и снагу. Настојала је да му, као и деци, у дому створи удобност и мир, да га дочекује насмејана, не оптерећујући га својим проблемима и испразним причама, самостално је решавала све што је могла, знајући колико је тешко бреме одговорности за читаву нацију положено на њега. Он је ценио њено мишљење и често се са њом саветовао, чак и по питању државних послова. Никада му се није обраћала нервозно, прекорно и заповеднички, веома је уважавала његову личност, разумевајући и његове слабости. Имали су петоро деце: четири кћери и сина. Пружили су им веома добро васпитање и образовање. У њиховом дому се много разговарало о свему, проводили су много времена и у природи и читању, усмерили су децу на спорт, учење, добротворне активности, рад, игру и молитву. Заједно су редовно одлазили на недељна и празнична богослужења и певали читаву Литургију. Царица је децу надахнула живом вером. Имала је своју капелицу на двору, али је често одлазила у храм и молила се пред иконом Богородице Казањске, на коленима, скривена иза стуба. Поштовала је слободу личности своје деце, постигавши добрим васпитањем то да је пет сасвим различитих личности њене деце живело као једно, сложно и у великој љубави. Крај кивота Светог Серафима Саровског, царица је измолила сина, престолонаследника Алексеја. Овом прелепом, даровитом детету је врло рано откривена урођена болест – хемофилија, због чега је детињство провео у тешким мукама и боловима. Сваки ударац или пад могао је за њега бити смртоносан. Породица је чинила све да му олакша патње, али је истинску утеху налазио у мајци, надајући се све више смрти, као једином избављењу од мука. Од свеноћних бдења над постељом и патњама свога малог сина, царици је здравље нагло почело да слаби, доневши јој болест срца, одузетост ногу и неуралгију лица. Свој крст је носила трпељиво, усрдно благодарећи Богу за све дарове које јој је дао кроз породицу. Била је веома посвећена и добротворном раду, заједно са кћерима. Оснивала је радне куће, школе за милосрдне сестре и болничарке, клинике за болесну децу, школу народних заната за жене. Током рата, преузела је на себе читаву организацију збрињавања војника и рањеника, помагала у болницама, чак и при операцијама, а рањеници би је дозивали и пружали јој немоћне руке, верујући да ће од додира њене руке оздравити. Писала им је писма и слала књиге, храну и лекове. Када су бољшевици прогнали царску породицу у Тобољск и Јекатеринбург, породица је дисала као једно. Царица се и тада бавила подучавањем деце, а њена вера у милосрђе Божије била је задивљујућа, упркос тешким условима. У ноћи 17. јула 1918. мучки је стрељана последња руска царска породица. Царица Александра је страдала крстећи се. Ове године, 17. јула, навршава се 103 година њихове мученичке кончине.
Света Литургија у улмском храму почиње у 10:00 сати
Из црквеноопштинске канцеларије
