Недеља 27. по Духовима (10. децембар 23) – Најава

Ова еванђелска слика је поређење из стварног живота Господњих савременика и њихових обичаја и схватања. Јевреји су приређивали многе заједничке вечере које су имале побожан и свештени смисао. Све те гозбе углавном су бивале предслике есхатолошке свадбе. На јеврејском језику звале су се хабурот (у једнини: хабура) што на српском значи свечарење или заједничарење, односно заједништвовање. Те хабуре биле су уствари поједностављене пасхалне вечере, а састојале су се из обреда прања руку, благосиљања и ломљења хлеба и дељења званицама, па потом благосиљања вина, те и пијења из путира, а на крају би уследила благодарствена молитва за сва добра, благодат изласка и Савез (Завет), покровитељство сада и у будућности (киддуш), те и отпуст који се састојао од читања завршног псалма.

Прича о великој вечери или о свадби царевог сина уверљива је слика живог живота. Она описује Царство Божије предсликовано у великој вечери – хабури – духовној свадби – савезу Бога и човека.

“Неки човјек” или “цар” је Бог, а “слуга Божији” је Господ Христос. Званице су првобитно изабрани јеврејски народ, а потом и сви народи. “Званице су све душе које пророци никад нису престали да позивају на Христову вечеру. Јевреји су примили слуге, али су одбили вечеру: читали су пророке и распели Христа. Пошто су га убили, и не знајући припремили су вечеру нама. Када је вечера већ била спремна и Христос жртвован, након васкресења дао је евхаристијску вечеру коју је освештао својим рукама и својим речима, а потом је послао апостоле да понове позив на вечеру ”, тумачи један свети отац.

Поражавајуће је како се јеврејски народ до данас није одазвао. Много је изговора за то њихово и наше одбијање Христа. Према источњачким обичајима смртна је увреда одбити позив домаћина. Зашто званице одбијају Домаћинову великодушност? – Зато што одбијају Сина Домаћиновог, а одбијајући Сина, остају без свечаног свадбеног руха које је покајање.

Ова еванђелска прича разговетно говори о односу Бога према човеку и односу човека према Богу. Бог гори од љубави према човеку, а човек је двоједушан, лицемеран: Не може без Христа, али не може ни да му се потпуно преда без задршке. Човек одбацује Христа, јер га Он ставља пред јасну одговорност према животу, а та одговорност се човеку чини немогућом. Из истих разлога и Јевреји одбацују Христа. Из истих разлога и ми одбацујемо Христа. Презрели смо Божији позив и одбили Христово пријатељство и братство као немогуће: “Много је званих, али мало је изабраних.”