Недеља 22. по Духовима (24. новембар 24) – Најава

,,Ако не слушају Мојсија и пророке, неће повјеровати ни некоме који би васкрсао из мртвих.” Управо што смо чули ове ријечи из Јеванђеља, ријечи које су завршетак Јеванђеља о ономе богаташу и јадноме и биједноме Лазару. Богаташу који се уздао у своје богатство и стицао богатство на земљи, а како каже ријеч Божија: ,,Тамо гдје је срце ваше, тамо је и благо ваше.” Оно чиме човјек испуни своје срце, то је његов Бог и Господ, томе он служи и томе се он клања. Зато је срце људско центар људскога живота. Одатле излазе и зле, опаке и отровне мисли и ту се рађа гријех и сва људска зла, лажи и обмане, али одатле излази и добро, мир, радост, вјера, чистота, мудрост, знање и доброта. Као што је народ рекао да од истога дрвета постаје сјекира и икона, тако и из истога срца се рађа или оно што помрачује човјека, што га разара, што га управља лажним путевима и што га испуњава лажном идеологијом и лажним знањем или из срца човјековог се рађа љубав, она Богом дана љубав, доброта и мудрост, и срце човјеково управља његове путеве, путеве којима ће он ходити.

Тако и овај богаташ, и сваки од нас који обоготвори и који се клања, у овоме пролазном животу, нечему што је пролазно. Богатство земаљско треба нама, јер је човјек биће које је створено и из душе и тијела. И као што душа хоће своју, тако и тијело човјеково има потребу за храном и бригом о њему, јер тако је то Бог удесио да је човјек и духовно и тјелесно биће. Тијело тражи своју храну да би могло да расте, да би могло да посједује здравље, да би онда душа човјекова, ум човјеков и срце човјеково могли да дјелују, преко тијела, дјела Божија и дјела света. Зато је природно и нормално да се човјек труди да стекне, задобије и заради храну за себе, за своју дјецу, за своје потомство. Али ако човјек помисли да је то једино ради чега он живи, ради чега он ради, онда иде наопаким и погрешним путем. То је само средство да бисмо постигли оно што је истинско и право и да би остварили прави циљ свога живота. Ко обоготвори земаљско богатство, ко жртвује стицању богатства све своје духовне и тјелесне снаге, тај је раван идолопоклонику, тај није богопоклоник и тај скреће са Божијега пута. Неопходна је равнотежа у човјеку: да се брине и о својим тјелесним потребама, али да ни у једном тренутку не заборави да и душа хоће храну. Зашто данас има толико психички болесних људи, зашто их је све више и зашто су све пуније психијатријске клинике и зашто је толико у свијету, нарочито у тим такозваним напредним земљама, толико лијекова за умирење живаца, за лијечење душе и душевних потреба? Зашто је толико поремећаја? Управо зато што су људи у једном тренутку помислили да је довољно да брину о тјелесним потребама и притом да забораве да није свака храна ни за тијело ни за душу. Као што свака храна, свако пиће и свако тијело није корисно за човјеково тијело, тако ни свака храна душевна није корисна, него бива отровна.

Дрога, као што знамо, трује људско тијело. Зато је данас толико оних који су њоме затровани и који уништавају себе дрогом. Међутим, постоји и дрога која уништава људску душу и разара: идеологије, идеје, лажна учења, лажна наука и лажни унутарњи живот. Није свако право истинско људско право. У наше вријеме је велика борба за људска права. Међутим, човјек је свеслободно биће, али није му све на корист и добро. Ви знате да се ту одигравала, обезбеђена свом полицијом Црне Горе, Парада срама. Шта је у ствари то? То је духовни и морални промашај човјеков унутарњи. Јесте, човјек може и има слободу да буде неморалан, да живи прљаво и нечисто, да загађује и своје тијело и своју душу нечистотом духовном и прљавштином, али није то оно што је истинска храна за човјека. Е то овај богаташ није схватио. То не схватају ни богаташи нашег времена, а безброј их је таквих. И зато је неопходно да нам буде поука све оно што је записано у ријечи Божијој и све оно што су рекли пророци Божији и чему су нас научили и оно чега су се држали наши преци, имајући вјеру у живога Бога и трудећи се да живе по Божијим заповјестима. Јер, прије свега и изнад свега, људско је право и обавеза да Божије заповјести, да Божије законе држи и њих чува, јер ти закони су они који су уграђени у људску природу и којима је сагласна људска природа и њена функција, а ако се човјек одрекне Бога и Божијег закона, онда му све може бити закон и свачему се може клањати, свему може служити и свакаквим путевима и беспућима може ходити.

Сироти Лазар је био сиромашан, биједан и јадан што се тиче тјелесног богатства. Међутим, он је чувао чистоту своје душе, чувао је дубоку вјеру, вјеру не само у пролазни живот, него у вјечни и непролазни живот! Не само у пролазно људско достојанство, него у вјечно и непролазно људско достојанство! И том вјером вјечнога себе самога је мјерио. И клечао је пред Богом и вапио пред Богом да му подари. И Бог му није подарио земаљска добра, али му је подарио оно вјечно и непролазно добро, вјечно здравље и вјечно богатство, јер ријеч ,,богатство” је од ријечи ,,Бог” – онај који има Бога, тај има богатство вјечно и непролазно! И онај који земаљска добра и богатства употребљава сагласно Божијој вољи и Божијем закону. А кад су се обојица нашли пред лицем Божијим, онда је овај богаташ вапио када је видио да му је сав живот прошао у ништавилу и у ничему. ,,Дај пошаљи Лазара да умочи прст и да моју патњу и моје страдање ублажи. Пошаљи га да каже мојима да им каже да не иду оним путем којим сам ја ишао.”

А каже му Господ: ,,Ако не послушају пророке и Мојсија, онда и да дође неко из мртвих неће га послушати.”

Што је и нама наук и поука да, ако Христа Бога не послушамо, ако Његову науку не чувамо, ако Његовом науком не просвећујемо своју дјецу, онда нијесмо далеко отишли и наћи ћемо се у положају овога безумнога богаташа, који је прокоцкао свој живот, одрекавши се Бога као вјечнога богатства и одрекавши се вјечнога живота. Васкрсење чека свако људско биће. ,,Они који су чинили добро, васкрснуће за живот, а они који су чинили зло васкрснуће за суд.” Тo се не може избјећи. Овдје можемо да идемо како хоћемо, да идемо правим путевима или да лутамо, али тамо кад пређемо преко границе, има да се огледнемо у огледалу вјечне божанске истине, доброте Његове и пред Њиме да видимо шта смо радили и чиме смо се бавили овдје на земљи и чему смо жртвовали свој живот.

Велика поука је ова дивна прича и приповјест из Светог јеванђеља, која важи за свако људско покољење, а важи и за нас данас. Вјера у Бога је највеће богатство које нико не може узети у човјека. Вјера у Христа као Сина Божијега у чије се име крштавамо је темељ нашега живљења. Ево, овдје има тросвећњак и двосвећњак. Па неко ће да мисли: ,,То је неки обичај црквени који нема неког значаја.” Али нема у Цркви ништа што је безначајно! Све има дубљи смисао. Три свијеће су Отац, и Син и Дух Свети, Пресвета Тројица, свјетлост која просвећује, Бог који је вјечна, тројична свјетлост, који Својом свјетлошћу обасјава цијелу творевину. Зато се и крштавамо у име Оца, и Сина и Духа Светога. А ове друге двије свијеће имају итекако дубљи смисао: двије природе Христове. Јединородни Син Божији, кад је дошла пуноћа времена, постао је човјек оставши Бог, савршени Бог, јединородни Син Божији. И постао је човјек, савршени човјек, Богочовјек. Он се очовјечио да би се ми и наша људска природа обожили! Сишао је са небеса и постао човјек да би човјек могао да постане Бог по благодати. Двије свијеће, двије Христове природе; три свијеће, Пресвета Тројица. У томе је сав смисао наше вјере и нашега људскога живота и нашега рађања, нашега живљења, нашега умирања и нашега вјечнога живота, јер ако нема вјечнога живота џабе се рађамо, џабе се умножавамо и размножавамо, џабе живимо, џабе стварамо, џабе богатство стичемо овдје на земљи, сви људи заједно!

Зато поклонимо се Оцу, и Сину и Духу Светоме, Христу Богу нашем послужимо у своме животу и ходимо оним путем који је Он нама показао, рекавши: ,,Ја сам Пут, Истина и Живот.” Њему слава и хвала, у вијекове вијекова. Амин.

Беседа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Цркви Свете Петке у Голубовцима, 9. новембар 2014. године