Недеља по Воздвижењу Часног Крста – Mолитва за почетак наставе за школску 2025/26 годину
У недељу по Воздвижењу Часног Крста Евхаристијско сабрање у улмском храму предводио је протопрезвитер Љубомир Зорица уз молитвено присутних хришћана.
Непосредно након сабрања је одржана и молитва “Призив Светог Духа” за успешан почетак наставе за школску 2025/26 годину која се већ пуних двадесет и једну година одржава при нашем храму.
Учитељица Наташа Ђукановић и отац Љубомир су у наставку одржали родитељски састанак, на којем је обављен и упуис деце за ову школску годину.
Настава се одржава сваке суботе у времену од 10:00 до 12:45 сати, осим у време распуста.
Из црквеноопштинске канцеларије
Беседу протопрезвитера Љубомир Зорице у Недељу по Воздвижењу преносимо у целости
У недељу пред и недељу по Воздвижењу Црква зауставља нашу пажњу на значењу Крста Господњег, а такође и на оним крстовима које свако од нас мора понети, хтео он то или не.
У Јеванђељу које смо читали на Литургији у недељу по Воздвижењу, света Црква нам открива значење хришћанског подвига: Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде (Мт. 16, 24). Узимање свога Крста, одрицање од себе грешног и нечистог и следовање за Господом – ето основа хришћанског подвига који нам Црква данас открива и у којима она сматра за неопходно да нас још једном утврди у овај дан попразништва.
У чему се, дакле састоји наше делање? Пре свега у томе да би узели свој крст. Уколико желиш да идеш путем тога делања, узми управо онај крст, који ти је Господ даривао. Међутим, скоро свако од нас је незадовољан управо својим крстом. Како се само ми често жалимо на њега и говоримо себи: „Све ћу учинити, само не то“. Онај ко нема породицу, жали се што је сам, а други тежи да утекне из свога породичног окружења; болесни се жале на своје здравље, а здрави понекад говоре: „Волео бих да се разболим“.
А то се све дешава, јер у већини случајева не живимо истинским хришћанским животом, већ неким „идејним“ хришћанством, које нам не може помоћи у ношењу нашег крста.
Да би смо започели истински хришћански живот, морамо прићи Христу, следовати му и научити се од Њега: Научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим (Мт. 11, 29). Тада ће јарам бити лак, бреме крста ће олакшати и ступићемо на пут истинског делања, како је говорио и један свети отац: “Прилепивши се ономе ко има овај живот, ти ћеш и сам постати, не онај који расуђује, не проповедник, већ делатник“.
Уколико се наше делање састоји у томе да узмемо свој крст, онда није довољно само да знамо да је хришћанину неопходан крст, потребно је још и понети га, поћи са њим путем Господњим.
Како да носимо свој крст? Свети Оци говоре да пре свега треба да се наоружамо трпљењем, а трпљење је, по речима светог Јована Лествичнка, „припрема себе на очекивање свакодневних невоља“. Такво настројење је залог тога да ће се човек борити и не пасти. Слично човеку који излази на бој – он је спреман да иде тесним путем и подноси тешкоће сваке врсте.
Али није довољно знати само то да је трпљење очекивање сваке невоље, да је трпљење тесни пут. Треба још и знати који су извори невоља које нас у животу сусрећу. И овоме нас такође може научити трпљење, јер је оно „одсецање оправдања и окривљавање себе“. Уколико ми се догађа нешто што ме жалости, не треба да због тога окривљујем друге и оправдавам себе тиме, да уколико не би било овог или оног човека, онда се ја не бих жалостио. „Прихватај све, као да се дешава због твоје кривице“, тако говоре свети оци. Не треба да трпљење имамо само на речима, не у идеји, већ у животу; требамо га начинити руководећим правилом нашега живота.
Трпљење је неопходан услов, без кога не можемо понети дати нам од Господа крст. Али у чему се састоји наш крст? Свакако не у томе што смо често у храму и стојимо на дугим службама. Јер је Црква „небо на земљи“, она је место где се припремамо за небески живот, а постоји још и земља, на коју смо Богом послани и на коју често заборављамо.
Уколико нам понекад бива тешко да се молимо, и ако стојећи у храму не осећамо да се налазимо на небу, то је стога што се не припремамо за тај живот, зато што на земљи на коју нас је Господ послао, нисмо истински понели Крст који нам је Господ дао да носимо.
Где је, пак, наш истински крст? Пре свега у смиреном спознању наших грехова и њиховом искорењивању, уз помоћ благодати, али и уз учешће наших напора. И још у томе да носимо злобу која нас окружује, завист и грехе свих наших ближњих.
Ова Борба почиње са оним што живи унутар нас, у нашој души. Јер, уколико је царство Божје у нама, онда је и сва греховна гадост такође у нама. Не гледај унаоколо, већ се сети своје душе. Распеће своје душе са свим страстима и похотама и непрестано очишћење себе пред Господом – то је једна страна нашег крста. А друга је у превазилажењу грехова у људима који нас окружују. Видећи њихове грехове, треба да гледамо на њих као на болеснике, којима треба лекар, а то лечење ми треба да извршимо кротошћу и трпљењем.
Свети Оци су говорили: „Уколико мислиш да извадиш трун из ока брата свога, не чини то брвном, већ га исцељуј кротошћу и дуготрпљењем“ (св. Јован Лествичник). Брвно је грубо обраћање и оштре речи.
Често ни ми сами не носимо свој крст, а својом грубошћу потпомажемо томе да и људи око нас одбаце своје. То се пре свега односи на наше породице, на браћу и сестре по телу и браћу и сестре по спасењу у нашем храму. Како се често могу видети управо та брвна! На брвно се може одговорити гвожђем, а на гвожђе већ и вербалним убиством. И онда смо за одбацивање крстова наших ближњих, криви управо ми сами.
А Господ од нас захтева потпуно другачији однос са бижњима. Шта с тим, ако је други сагрешио, зар и ти не грешиш? Због чега га бијеш и не жалиш? Он је и поред тога себи нанео тако много штете. Уколико заиста верујемо у Христа, у његов Крст, онда ово нису за нас само обичне речи: узети свој крст и помоћи људима око нас да носе своје крстове. Веома много зависи од нашег односа према људима око нас. Свети Јован Лествичник каже да један вук уз помоћ демона може да узнемири читаво стадо, док један брат, уз помоћ анђела, може да управља читавом лађом.
Ову поуку нисам изрекао ради тога да бисте је ви само чули, рекли о њој својим ближњима и на томе се све завршило. Онда би то било празнословље. Поклонимо се Крсту Господњем, када се поклањамо Крсту, погледајмо око себе и загледајмо се у своју душу и почнимо мало помало да носимо свој крст: „Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде“ (Мт. 16, 24).
Започнимо, макар помало, да деламо, а не да само говоримо. Започнимо од тога да се смиримо и прећутимо када нас ожалосте. Свако вече, читајући молитву светог Јована Златоустог ми говоримо: „Господе, дај ми смирење…“, а то управо значи: „пошаљи ми човека који ће ме смирити“.
Идући крстоносним путем, требамо да на себе узмемо не само свој, већ и крстове наших ближњих.
Носећи свако свој крст са смирењем и кротошћу, у трпљењу одстрањујмо свако самооправдање, пазимо на себе и тада нећемо само на речима, већ ћемо и на делу схватити шта означава велика заповест Господња:
Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде. АМИН.
о.Љубомир Зорица
