Недеља 26. по Духовима (03. децембар 23) – Најава

Повод за изговарање параболе је молба једног непознатог човека Исусу да преузме улогу судије у једном имовинском спору између два брата (Лк 12, 13–15). Исус је у народу цењен као мудар учитељ и није било чудно да се од једног писмознанца потражи да просуди по сличним питањима. Исус одбија да у имовинском спору преузме улогу судије (Лк 12, 14). Он себе не види као писмознанца који треба да одлучује у таквим споровима. Немогуће је да Он расуди шта коме припада од имовине, пошто је Његов став по том питању већ познат: „Свакоме који тражи од тебе подај, и који твоје узме, не тражи од њега“ (Лк 6, 30). Његова коначна реч гласи: „Гледајте и чувајте се од сваке грамзивости, јер нико не живи тиме што је сувише богат“ (Лк 12, 15).

У античком свету осуда похлепног богатства није непозната. Један фрагмент јелинског песника Пиндара гласи: „О смртниче јадни, како у ветар говориш и о ситним ситницама збориш, хвалећи богатство“. У сваком случају, Исус за повод приче о безумном богаташу узима управо спор око имовине између два брата.

Прича о безумном богаташу представља једног човека коме стицање иде од руке. Његови усеви су толико обилни да нема где да их смести. Он одлучује да поруши житнице и сагради нове, веће. У њих ће сместити сва своја добра. Тада ће моћи да каже својој души да добара има за много година и да сада може да се опусти, да једе, пије и весели се. Његови планови бивају поремећени једном интервенцијом одозго. Бог га назива безумним, најављује да ће иста та душа којој је обећан спокој још исте ноћи бити узета од њега. Коме ће онда припасти све што је стекао? Господ Исус завршава причу констатацијом: „Тако бива ономе који себи стиче благо, а не богати се Богом“ (Лк 12, 21). После приче следи низ упутстава ученицима како да се опходе према материјалним добрима (Лк 12, 22–59).

Ова парабола отвара питања: зашто је богаташ безуман? Шта је он то учинио да заслужи ову сурову казну? У чему је његов грех? Зар није у човековој природи да стиче и обезбеђује своју будућност? Поједини тумачи сматрају да је богаташева идеја да поруши мање житнице и сагради веће безумна, претерана и да се његова безумност у ствари састоји у његовој похлепи. Међутим, опште људско искуство говори да је његова реакција све, само не безумна. Она је природна последица новонастале ситуације: обиље усева треба негде сместити и његова идеја да поруши старе житнице и сагради нове је сасвим реална. Цела парабола се састоји из једног монолога који се потом претвара у монолог унутар монолога. Богаташ размишља у себи и разговара са својом душом. То указује на потпуну концентрисаност богаташа на самога себе. Он прави планове сам са собом, постоји само он. Сав његов труд има за циљ да себи омогући леп и пријатан живот. У Посланици Јаковљевој описује је слична ситуација (Јак 4, 13–15): „Слушајте сад ви који говорите: данас или сутра поћи ћемо у овај или онај град … Ви који не знате шта ће бити сутра. Јер шта је ваш живот? Он је пара која се замало покаже, а потом је нестане. Уместо да говорите: ако Господ хоће и живи будемо, учинићемо ово или оно.“ У сваком случају, у своје сопствене планове заробљени богаташ, највероватније у сну, добија посету. Бог га назива безумним и најављује његову смрт исте ноћи. Он ће морати да положи рачуне за свој живот. А како је водио и планирао да води свој живот јасно је: душа треба да се опусти, једе, пије и ужива у животу. То су познати принципи хедонистичке животне философије. Они су познати из бројних докумената античког света, нарочито њима обилују гробни натписи. Апостол Павле јасно критикује хедонизам као животну философију: „Ако мртви не устају, да једемо и пијемо, јер ћемо сутра умрети“ (1Кор 15, 32). Безумност богаташа је двострука. Она није у његовим плановима, него у начину како их прави. Он сматра да су његов живот и његова будућност у његовим рукама. Надаље, стицање добара има за циљ само његова уживања. Управо супротно томе, Господ Исус захтева од оних који му следују: „Продајте што имате и дајте милостињу; начините себи торбе које неће овештати, ризницу на небесима која се неће испразнити, где се лупеж не приближава, нити мољац квари“ (Лк 12, 33).

Око 200. године александријски учитељ Цркве Климент Александријски написао је једно дело под називом „Који ће се богаташ спасити?“. Ово дело је јединствено у античком свету. Ниједан прехришћански аутор није дошао на идеју да се бави овом темом. Ово питање је на свет донео тек Исус из Назарета. Његове речи су те које су Климента и његову заједницу суочиле са питањем вечне судбине богаташа. Вредно је приметити да Климент не пита „Да ли ће се богаташ спасити?“, већ „Који ће се богаташ спасити?“. Већ та формулација сама по себи говори да постоји могућност да се богати спасу. Климент сматра да је богатство по себи неутрално, исто као и сиромаштво по себи. Оно што је пресудно је став према једном или другом. Климент надаље сматра да у хришћанском контексту богатство има смисла само када се ставља у службу ближњима. Тумачећи Лк 16, 9, Климент закључује „да је свака имовина коју неко користи само за себе и не ставља је на располагање потребитима, у суштини неправедна.“ У овом смислу треба разумети и причу о богаташу која није просто прича о богатом човеку, већ управо прича о безумном богаташу који своју имовину умножава само за себе и сопствене потребе, губећи из вида пролазност и крхкост свеколико земне егзистенције.

Проф. Др. Предраг Драгутиновић