Недеља десета по Духовима (01. септембат 24) – Најава

Данашње Јеванђеље говори о чудесном излечењу једнога месечара. Но осим тога оно садржи још и Спаситељево пророштво о Његовом страдању, смрти и Васкрсењу. Све ово било је други дан по Спаситељевом преображењу на Тавору. О свему овоме говоре и Марко 9, 14-29 и Лука 9, 37-43.

У оно време човек неки приступи ка Исусу, клањајући Му се и говорећи: „Господе, помилуј сина мога, јер о мени бесни и врло се мучи, и много пута пада у ватру и много пута у воду.“ (тумачење о месечарима види у Јеванђељу Недеље Пете)

Као што се види из Лукиног Јеванђеља болни је био јединац у оца и, као што Марко каже, имао је духа нема, то јест од тешког страдања и онемио је. Да је ова болест била и од нечистога духа види се и по томе што је болни био и бесновит, јер падање у ватру и воду посведочава, да је био и под упливом нечистога духа.

И дадох га ученицима Твојим, и не могаше га излечити.

Овде је важно, што јеванђелист не прећуткује ни своју слабост ни својих другова, осталих ученика, који због маловерства не могаше да излече овога болесника. Но осим јеванђелиста Матеја, још и Марко сведочи да су ученици све до силаска Духа Светог на њих често падали у маловерство. Међутим знамо, да их је Спаситељ и после Васкрсења због исте погрешке укоравао. По Оригену овај прекор односи се само на ученике, а по Златоусту тиче се само народа, но по најновијим Херминевтичарима односи се и на једне и на друге, јер је маловерство и ученике спустило у ред простога света, па и прекор због маловерства треба да се тиче обојих.

Несрећни отац доводио је свога јединца ученицима онда кад је Спаситељ, са позната три ученика био на Тавору и преобразио се пред њима, па како ученици нису могли да помогну болеснику, он сада долази к’ Спаситељу, па као жалећи се на ученике, казује Господу, како му они нису могли да излече сина. Но он ни сам није веровао у моћ Апостола па зато

И Исус одговарајући рече: „О, роде неверни и покварени, докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети? Доведите Ми га овамо.“

Са овим речима Спаситељ укорава, не само оца болесникова и ученике, него и све присутне, јер и они нису били сталнији у вери, па иако су више пута видели, да и ученици чине чуда. Због тога, дакле, и Спаситељ у горњим питањима употребљава речи дубоког осећања сажаљења и тешкога прекора за Јудеје, а због њиховог неверовања. На послетку захтева да Му болесника доведу како околостојећи не би мислили да страдалнику ни Он не може помоћи.

И запрети му Исус, и демон изиђе из њега; и оздрави младић од онога часа.

Спаситељ је забранио нечистом духу да младића више мучи, и заповедио је да изиђе из њега што је одмах и било силом Христовог свемогућства.

Тада приступише ученици к’ Исусу и насамо рекоше Му: „Зашто га ми не могосмо изгнати?“

По Марку ученици су за ово питали Спаситеља пошто је у кућу ушао, а то исто изражава и Матеј кад каже: да су Га питали насамо. Ученици питају Спаситеља уплашени, да како нису изгубили власт, коју су имали над нечистим духовима? И Спаситељ им је одговорио, да је узрок слаба вера као што је тиме укорио и Петра, кад је се хтео да утопи. Није довољно дакле, да само историјски признајемо Христа, него је неопходно и нужно, да према њему имамо онакву неограничену љубав каква приличи Сину Божијем и Богу Спаситељу света, а са таквом љубављу према Искупитељу биће нам све могуће.

А Исус рече им: „За неверовање ваше, јер вам кажем: ‘Одиста, ако имате вере колико зрно горушично, па кажете гори овој: ”Пређи одавде тамо’, и прећи ће, и ништа вам неће бити немогуће.’“

Овај Спаситељев одговор потврђује да је слаба вера ученика била узрок, што страдајућег младића нису могли да излече. Израз да гора пређе са једнога места на друго, значи да је помоћу вере могуће Апостолима да чине и оно, што им је природно немогуће. И заиста, они су у Име Христово видали неизлечиве болести, па иако нису били лечници, учили су народе на страним језицима, па иако нису исте изучавали и уопште велике школе учили, а што је најглавније, они су и мржњу Христових непријатеља претворили у љубав, рушили су из темеља јудејске заблуде, грчки егоизам и римску силу, па су на послетку све троје претворили у силу, али не против, него за начела Онога, Кога су сви ти мрзели, гонили и мучили, па и разапели међу разбојницима. Оволика је, дакле, сила чисте, искрене и постојане вере. Па и данас се средством наше свете вере дивљаци претварају у питоме људе, варвари се политизирају, идолопоклоници бивају хришћани и зато сви бивају срећнији и напреднији.

„А овај се род изгони само молитвом и постом.“

Човек, молећи се Богу, ступа у све ближу и тешњу дружбу са Њиме, а тиме му се и знање о Богу умножава, а у исто време љубав и вера у Спаситеља увеличава и оснажава. Исту такву моћ има и пост уопште, а особито што укроћавање страсти спрема душу на искрену и пријатну молитву.

А кад су ходили по Галилеји, рече им Исус: „Предаће се Син Човечији у руке људске. И убиће Га, и трећи дан устаће.“

Предаће се, то јест издан ће бити; отуда се и за Јуду издајника каже да Га је предао. О своме страдању говори Господ ученицима и овде и у 16-тој глави 21-ом стиху зато да их спреми како не би мислили да страда по морању, а не по сопственој вољи.