Епархија
Из историје Епархије Средњоевропске
Све до Другог светског рата Српска Православна Црква није имала ни једну организовану Црквену општину на територији Савезне Републике Немачке. Срби који су у то време живели на том подручју, одлазили су у Руске храмове чији је црквени живот био донекле организован.
Након капитулације Немачке и слома фашистичког режима, Срби који су били у нацистичким логорима, принудном раду или који су под другим околностима морали да напусте своју отаџбину, нису желели да се врате и да живе под комунистичким режимом. Тако се „на територији Немачке, окупиране и подељене од савезника, налазило око 8.100.000 бивших ратних заробљеника, присилних и добровољних радника, који су за време рата доведени у Немачку.“ Једни су остајали и започињали живот у њој, а други су тражили боравак у прекоокеанским земљама. Међу онима који нису желели да се врате у своју отаџбину било је неколико десетина хиљада Срба. Логори, који су некада били концентрациони сада су постали домови за незбринуте бивше логораше, српске војнике, војсковође и генерале. Након изласка из логора започињали су нови живот у туђој земљи. Они су убрзо постали главни ослонац и снага при оснивању црквеног живота на овом тлу.
Живот после логора
Известан број српских епископа, свештеника и богослова нашао се у логорима широм Западне Европе. Међу српским духовницима били су патријарх Гаврило Дожић, епископ Николај Велимировић, епископ Иринеј Ђорђевић и преко „педесет српских свештеника, свештеномонаха и ђакона.“ Многи од њих одлучили су да се не врате у отаџбину и живе под комунистичким режимом те су преузели духовну бригу о своме народу. Сви ови почеци око организовања црквеног живота у Немачкој везују се за логоре и заједнице у њима. Онај део Срба, који се одлучио за останак у Немачкој, а након збрињавања својих породица, почео је да проналази места за богослужења и да се окупља око својих свештеника. Прве српске парохије биле су логорске заједнице касније прерасле у прве парохије и црквене општине. Обично су заробљеници након изласка из логора одлазили у најближе градове. У њима су проналазили запослење, дом и места за богослужење.
Свештеничко братство
Српски свештеници са својим народом нашли су се на тзв. мисионарском подручју „који је у црквено-правном смислу припадао Патријарху српском, јер ти простори нису били укључени ни у једну, тада постојећу епархију Српске цркве.“ Због комунистичког режима који је тада владао у Југославији, Српској Православној Цркви било је забрањено одржавање веза са дијаспором те су се многи свештеници на територији Немачке обраћали Епископу америчко-канадском Дионисију који се налазио у Сједињеним Америчким Државама.
На оснивачкој скупштини свештеничког братства 6. децембра 1948. године у Лондону, прочитано је писмо Патријарха Гаврила од 28. октобра 1948. године где између осталог пише: „…црквене општине у иностранству које већ постоје или које се буду образовале, дакле у овом случају ван епархије Америчко-канадске, стоје под непосредном јуриздикцијом Српског патријарха.“ Свештеничко братство показало се као „незаобилазни чинилац у свим деловима црквеног живота“. Оно је донекле одржавало везу са Српским патријархом и преко архијерејских намесника устројавало Српску Православну Цркву на територији Немачке, Аустрије, Велике Британије и Италије.
На територији Западне Европе 1952. године било је осамнаест свештеника. Шест у Великој Британији, седам у Западној Немачкој, два у Аустрији и по један у Француској, Италији и Белгији. Архијерејски намесник за Велику Британију био је протојереј-ставрофор Милоје Николић, а за Западну Немачку и Аустрију протојереј-ставрофор Милан Јовановић. На подручју Западне Немачке где је служило седам свештеника већ почетком шездесетих година било је око 10.000 православних Срба. Његова Светост Патријарх српски Герман је 1967. године, разрешио по молби проту Алексу Тодоровића и на његово место за архијерејског заменика за Западну Немачку поставио протојереја Добривоја Ћилерџића. Оваква организациона структура са руковођењем од стране архијерејских намесника није могла да одговори потребама црквеног поретка.
Оснивање епархије
Прилив Срба у земље Западне Европе педесетих и шездесетих година био је све бројнији. Већ основане парохије и црквене општине заживеле су и јавила се потреба за постављењем епархијског епископа. Појавом раскола у Сједињенима Америчким Државама, 1963. године приступило се интезивније на решавању црквеног устројства у Западној Европи. У једном од својих писама које је упутио Патријарху Герману, а у вези постављања епископа за Западну Европу, протојереј Алекса Тодоровић између осталог пише: „…морам још једаред обновити свој предлог и молбу Вашој Светости, да са своје стране учините све што је у Вашој моћи да се то питање најхитније реши. Ни један разлог не говори да Свети Архијерејски Сабор треба, може и сме решење овога питања да одлаже у недоглед, а све говори да ово треба решити најхитније.“
На ванредном заседању Светог Архијерејског Сабора на седници од 12. марта 1969. године, донесена је одлука о оснивању нове епархије за Западну Европу под називом Српска Првославна Епархија западноевропска и аустралијска са седиштем у Лондону. Ова Епархија обухвата сву досадашњу дијаспору Српске Православне Цркве.
Први епископ
На овом заседању Свети Архијерејски Сабор изабрао је за првог Епископа новоосноване Епархије, викарног Епископа моравичког Лаврентија за епархијског Епископа новоосноване Епархије западноевропске. У време оснивања Епархије за Западну Европу било је тринаест српских парохија: шест у Великој Британији и то у следећим градовима: Бермингем, Бетфорд, Дарби, Кардиф, Лондон и Халифакс, пет у Немачкој: Диселдорф, Минхен, Оснабрик, Хановер и Берлин, једна у Аустрији у Бечу и једна у Француској у Паризу. Епископ Лаврентије је устоличен у Лондону, 29. марта 1969. године. Устоличење је извршио Епископ бачки Никанор. Првобитно седиште Епархије западноевропске и аустралијске било је у Лондону. Епископ Лаврентије је прву седницу Епархијског савета за Велику Британију одржао у Лондону, 26. априла 1969. године. За остали део епархије седница је одржана у Диселдорфу 3. маја 1969. године. Из Лондона Епископ Лаврентије почео је обилазак српских парохија широм Западне Европе са циљем да упозна свештенике и црквене управе.
Аустралија
Будући да је територија нове епархије обухватала и Аустралију, Епископ Лаврентије и тамо одлази у обилазак Српског народа. Први пут половином децембра 1969. године, а други пут у октобру 1970. године. Због раскола који се брзо ширио из Америке, број верника, на територији Аустралије, „који су остали у јединству са мајком Црквом износио је свега регистрованих чланова 485.“ Након организованог црквеног живота и стварања могућности за оснивање нове засебне епархије за Аустралију и Нови Зеланд, Епископ Лаврентије предлаже а Свети Архијерејски Сабор оснива нову Епархију за Аустралију. Трећи пут Епископ Лаврентије долази у Аустралију 22. децембра 1973., а враћа се 14. јануара 1974. године. За време ове посете, а по одлуци Светог Архијерејског Сабора, увео је у трон првог Епископа аустралијско-новозеландског Николаја, 31. децембра 1973. године и том приликом опростио се од свештенства и верника тог дела своје епархије.
Диселдорф
Како су обавезе Епископа Лаврентија захтевале да своју мисију архипастира обавља и на територији Немачке као и у другим земаља Западне Европе, наметнула се потреба за једним новим административним центром. Будући да је црквени живот на простору Велике Британије био солидно организован потреба Цркве била je да се седиште Епископа трајно пренесе у Немачку где је стално присуство Епископа било од велике потребе. Кућа, која је била у власништу Српкиње Радојке Грубић, уступљена је без накнаде, за канцеларије и административни центар Епархије. Кућа се налазила недалеко од Диселдорфа. Ово је било прво административно седиште Епархије у Немачкој све до 13. јуна 1972. године. Те године епископ Лаврентије добио је од Евангелистичке цркве за Северну Рајну у Диселдорфу просторије за канцеларију, стан за епископа и помоћно особље.
Химелстир
Две зграде са црквом купљене су 1978. године у месту Химелстир надомак Хановера са намером да ово буде нови духовни центар Епархије западноевропске. Куповину је помогла Евангелистичка и Римокатоличка црква као и многобројни прилози Срба и Немаца. Административни центар Епархије где је постојала и штампарија, остаје у Диселдорфу све до 1. јануара 1979. године када је премештен у Химелстир. Освећење манастирског храма и центра Епархије западноевропске обавили су, са благословом Патријарха српског Германа, 3. јуна 1979. године, чланови Светог Архијерејског Синода, Митрополит дабро-босански Владислав и Епископ шумадијски Сава заједно са надлежним Епископом Лаврентијем.
Штампарија
Упоредо са организовањем нове Епархије, успостављајући сва неопходна црквено-административна тела и органе сагласно са Уставом Српске Православне Цркве, Епископ Лаврентије оснива и штампарију која је одиграла значајну улогу у животу Цркве на овим просторима, а и шире. Захваљујући финансијској помоћи Евангелистичке цркве и председнику Евангелистичке заједнице др Шобера, Епископ Лаврентије оспособио је штампарију. Она је почела са радом у другој половини 1972. године, прво у Диселдорфу да би касније била премештена у Химелстир. У њој су штампане књиге, часописи и листови различитог садржаја. Један од најважнијих подухвата био је штампање дела владике Николаја Велимировића. Највећи подухват у штампању ових књига било је проналажење чланака владике Николаја, редиговање текстова и њихово објављивање.
Нова Епархија
На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве у мају 1989. године Епископ западноевропски Лаврентије изабран је за Епископа шабачко-ваљевског. Као Епископ администратор остаје на челу Западноевропске епархије до 1990. године када је изабран нови архијереј.
На ванредном заседању Светог Архијерејског Сабора који је одржан од 30. новембра до 6. децембра 1990. године, донешена је одлука о подели Епархије западноевропске на две: Средњо-европску са седиштем у Химелстиру у чији састав улази Немачка, Аустрија, Швајцарска, Шпанија и Италија, а којом и даље администрира Епископ Лаврентије и на Британско-скандинавску са седиштем у Штокхолму у чији састав улазе подручја Шведске, Норвешке, Велике Британије, Француске, Данске, Луксембурга, Холандије, Белгије и Монака.
Нови архијереј
Следеће године, на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора, 1991. године, изабран је протосинђел Константин (Ђокић) за епархијског архијереја упражњене Епархије средњоевропске са седиштем у манастиру Успења Пресвете Богородице у Химел-стиру, Немачка. Чин архијерејске хиротоније извршио је Патријарх српски Павле уз саслуживање Епископа: жичког Стефана, шабачко-ваљевског Лаврентија, сремског Василија, канадског Георгија, бачког Иринеја, банатског Атанасија, бихаћко-петровачког Хризостома и осечко-пољског и барањског Лукијана. Увођење у трон Епископа средњоевропског извршио је Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије 1. септембра 1991. године у манастиру Успења Пресвете Богородице у Химелстиру. Епископ Константин долази на чело Епархије средњоевропске у једно ужасно време по српски народ. Његов архипастирски рад на територији држава које су прве признале и подржале самосталност Републике Хрватске био је тежак. Епископ Константин и свештеници свакодневно су прихватали и помагали српске избеглице укључујући их у црквени живот. Поред тога рад на организовању Епархије се нормално одвијао.
Реорганизација епархија у Западној Европи
Неколико година након оснивања Епархије средњоевропске, на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора, 1994. године, долази до арондације парохија Српске Православне Цркве на територији Западне Европе. Из састава Епархије средњоевропске издвојена је Италија и припојена Митрополији загребачко-љубљанској. Извршена је арондација Епархија британско-скандинавске са седиштем у Штокхолму и Епархије западноевропске Митрополије новограчаничке; формирана је нова Епархија западноевропска са седиштем у Паризу. У састав нове Епархије улази Француска, Шпанија, Португалија, Холандија, Белгија и Луксембург.
После извршене арондације, Епископ средњоевропски Константин приступио је организовању црквеног живота у својој Епархији. Присилно исељавање српског народа из ратом захваћених подручја бивше Југославије, довело је до увећања постојећих и оснивања нових црквених општина и парохија. Епископ Константин настојао је да ни једно место његове Епархије где су живели Срби не остане без духовног старања и богослужбеног места.
На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 26. маја 2011. године формирана је нова Епархија аустријско-швајцарска. Арондацијом, Аустрија и Швајцарска, издвојене су из састава Епархије средњоевропске, а Италија, која је припадала Митрополији загребачко-љубљанској ушла је у састав новонастале Епархије. За администратора новоформиране Епархије аустријско-швајцарске, постављен је Епископ бачки Иринеј. Након последње арондације у саставу Епархије средњоевропске остала је Савезна Република Немачка.
После вишегодишњих нагомиланих проблема у Епархији средњоевропској, Свети Архијерејски Синод је на својој седници, одржаној 14. децембра 2012. године, разрешио је Епископа Константина од управљања Епархијом средњоевропском. На истој седници умољен је Патријарх српски Иринеј да преузме администрацију над Епархијом средњоевропском, који је још месеца маја 2010. године преузео администрацију над Црквеном општином Берлин.
На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора СПЦ-е у Београду, 23. маја, 2014. године, за Епископа Богом-чуване Епархије средњоевропске изабран је Високо-преподобни архимандрит Сергије (Карановић). Хиротонија новоизабраног Епископa средњоевропског Сергија обављена је 26. јула 2014. у Саборном храму Светог Архангела Михаила у Београду, а претходног дана 25. јула обављено је наречење. Торжествену архијерејску Литургију у београдском Саборном храму служио је Његова Светост Патријарх Иринеј уз саслуживање више Епископа. Свечани чин устоличења у трон епископа средњоевропских обављен је 7. септембра исте године у манастиру Успења Пресвете Богородице у Химелстиру.
Хронологија Епархије
1969. ГОД.
Основана Западноевропска и Аустралијска епархија За првог архијереја изабран Викар Патријарха српског Епископ моравички Лаврентије, устоличен у Лондону где је било првобитно седиште епархије.
1972. ГОД.
Седиште Епархије пренето у Диселдорф.
1973. ГОД.
Аустралија и Нови Зеланд издвојени из Епархије западноевропске и формирана нова Епархија аистралијско-новозеландска.
1978. ГОД.
Купљене две куће у Химелстиру.
1979. ГОД.
Седиште Епархије западноевропске премештено из Диселдорфа у Химелстир.
1989. ГОД.
Епсикоп Лаврентије изабран за Епископа шабачко-ваљевског. До избора новог епископа вршио дужност администратора над Епархијом западноевропском.
1990. ГОД.
Од Западноевроспке епархије основане две. Британско-скандинавска са седиштем у Штокхолму и Средњоевропска са седиштен у Химелстиру.
1991. ГОД.
За првог епископа нове Епархије средњоевропске изабран синђел Консантин (Ђокић). Исте године извршена хиротонија. Епископ Константин уведен у трон епископа средњоевропског.
1994. ГОД.
Основана Епархија западноевропска у чији састав улазе Шпанија, Француска, Луксенбург, Холандија и Белгија. Подручје Италије припојено Митрополији загребачко-љубљанској. У саставу Средњоепрвопске епархије остају: Немачка, Аустрија и Швајцарска.
2000. ГОД.
Патријарх Српски Павле посетио Епархију средњоевропску поводом освећења цркве Св. Саве у Хановеру.
2011. ГОД.
Основана Епархија аустријско-швајцарска чиме су Аустрија и Швајцарска издвојене из састава Епархије средњоевропске и додата је Италија.
2012. ГОД.
Његова Светост Патријарх српски Иринеј преузо управу над Епархијом средњоевропском.
2014. ГОД.
На редовном заседању Св. Архијерејског Сабора, за Епископа средњоевропског изабран Високопреподобни архимандрит Сергије (Карановић), игуман манастира Рмањ.
2015. ГОД.
На редовном заседању Св. Архијерејског Сабора, Епархија добија нови назив: Епархија франкфуртска и све Немачке са седештем у Франкфурт.
Епархијски архијереји
Епископ Лаврентије 1969-1989
Његово Преосвештенство Епископ Лаврентије (Трифуновић) рођен је 1935. године у Богоштици, срез Ваљевски од оца Драгутина и мајке Обреније. На крштењу добио је име Живко.
Основну школу завршио је у родном месту, а малу матуру, четврти и пети разред гимназије у Лозници. Богословију у Раковици, надомак Београда матурирао је 1958. године. Исте године у навечерје празника св. мајке Ангелине прима монашки постриг добивши име Лаврентије. На Преображење рукоположен је у чин ђакона у Саборној цркви у Сремским Карловцима и постављен за економа београдске богословије.
У чин јеромонаха рукоположен је 1961. године и постављен за духовника при цркви Ружици у Београду. Годину дана касније по молби Митрополита дабробосанског Нектарија постављен је за пароха купрешких парохија. Након обнављања Благовештенске цркве у Вуковску код Купреса постављен је за наставника богословије у манастиру Крка. Поред обавеза у богословији вршио је дужност пароха једне од манастирских парохија где обнавља локалну цркву.
Године 1967. на позив Св. Архијерејског Синода враћа се у Београд где завршава Богословски факултет. На редовном заседању Св. архијерејског сабора Српске православне цркве у мају 1963. године, архимандрит Лаврентије изабран је за Епископа моравичког, викара Његове Светости Патријарха Српског Германа. Ову дужност обављао је до 1969. године када бива изабран за првог Епископа западноевропске и аустралијске епархије.
Након дугогодишњег рада, а након створених услова, а на предлог Епископа Лаврентија формирана је нова епархија за Аустралију и Нови Зеланд. У Химелстиру у Немачкој основао је епархијски центар, откупио за Српску цркву једну већ саграђену цркву. Ту је основао штампарију и издао дела епископа Николаја Велимировића и многе друге књиге верског садржаја.
Свети архијерејски сабор изабрао га је 1989. године за епископа Шабачко-ваљевског, а устоличен је у Шапцу 23. јула 1989. године. Отпочео је и привео крају изградњу новог епархијског центар и манастир у Соко граду. Епископ Лаврентије говори енглески, немачки и руски језик. Као представник и изасланик Српске православне цркве учествовао је на многим међу црквеним састанцима и држао предавања и реферате.
Епископ Константин 1991-2012
Његово Преосвештенство умировљени Епископ средњоевропски Г. Константин рођен је у Горњем Црњелову општина Бијељина, 26. септембра 1946. године од оца Крстe и мајке Круније.
Богословију Св. Арсенија у Сремским Карловцима завршио је у првој послератној генерацији 1967. године. Монашки завет примио је 28. марта 1970. године. На Богословском факултету у Београду дипломирао је 1974. године. Од 1970. до 1977. године радио је као службеник и секретар епархије зворничко-тузланске. Дужност суплента у богословији Св. Три Јерарха у манастиру Крка обављао је од 1978. до 1982. године када бива постављенза професора и главног васпитача у богосвловији у Сремским Карловцима. Ову дужност савесно је обављао до 1991. године.
За Епископа средњоевропског изабран је на редовном заседању Светог архијерејског сабора 23. маја 1991. године. Хиротонију за епископа извршио је Његова Светост патријарх српски Г. Павле у Саборној цркви у Београду 21. јула 1991. Године, а 1. септембра устоличен је у храму Успења Пресвете Богородице у Химелстиру у трон епископа средњоевропског од стране Епископа шабачко-ваљевског Лаврентија.
Патријарх Иринеј 2012 – 2014
Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј (Гавриловић) рођен је у селу Видова, код Чачка, 1930. године од оца Здравка и мајке Милијане. На крштењу добио је име Мирослав.
У родном селу завршио је основну школу, а потом гимназију у Чачку. По завршетку гимназије уписао се и завршио Богословију у Призрену, а затим и Богословски факултет у Београду. По завршеном факултету одлази у војску. По повратку из војске убрзо бива постављен за суплента (професора) Призренске богословије. Пре ступања на дужност професора октобра месеца 1959. године у манастиру Раковица, од стране Његове Светости Патријарха Германа, прима монашки чин, добивши монашко име Иринеј.
Истога месеца на дан Св. Петке 27.октобра 1959. у цркви Ружица испод Калемегдана, бива рукоположен у чин јеромонаха. Док је као професор у Призренској богословији службовао бива упућен на постдипломске студије у Атину. 1969. године бива постављен за управника Монашке школе у манастиру Острог, одакле се пак враћа у Призрен и бива постављен за ректора Призренске богословије. Са те дужности 1974. изабран је за викарног епископа Његове Светости Патријарха Српског са титулом епископа моравичког. Годину дана касније 1975. године изабран је за епископа нишког где се до данас налазио.
Патријарх Иринеј је био вредан делатник као Епископ нишки. Године 1987. почела је изградња новог хиландарског метоха, јер је стари који се налазио преко пута Саборне цркве срушен 1947. године. По пројекту Александра Радовића на падинама Делијског виса изграђен је храм посвећен Светом Сави првом архиепископу српском и оцу нације српске, а темеље храма је осветио епископ нишки г.г. Иринеј. Црква Св. Саве је у многоме инспирисана хиландарским храмом (Милутиновом црквом). Грађена је као триконхосна базилика са централним кубетом које носе пиластри. Изнад припрате се налазе два мања кубета. Са западне стране је дозидан улазни трем слично Лазаревој припрати у Хиландару, с тим што је овај трем отворен и застакљен полуобличастим сводовима. Поред цркве сазидан је веома леп конак.
Године 1997. постављен је камен темељац за нову цркву која је почела да се гради на новом нишком гробљу и биће посвећена воздвижењу часног крста. Освећење темеља извршио је епископ нишки г.г. Иринеј. На Лазареву суботу (Врбица) 03.04.1999. године, у новом нишком булеварском насељу, у парку на тргу Светих Константина и Јелене поред школе Свети Сава, извршено је постављење и освећење темеља нове цркве. Освећење је извршио владика нишки г.г. Иринеј са свештенством. Пројекат цркве урадио је архитекта Јован Мандић. Црква има елементе рашке градитељске школе, мада је помало неуобичајена реализација таквог храма са два звоника. Црква је посвећена Св. цару Константину и његовој мајци царици Јелени (што је уједно и нишка градска слава). Храм се налази на дивном месту у може се рећи централном градском парку, и свакако ће допринети лепшем изгледу целог амбијента. Овој цркви гравитира огромно насеље од око 80 000 људи. Изградњом ове цркве био би у многоме ублажен проблем недостатка православних храмова, а становници ових насеља неће морати недељом и другим празницима да пешаче 3-4 километра до најближе цркве.
И по другим деловима епархије нишке видљива је велика грађевинска активност, како на изградњи нових, тако и на обнови постојећих храмова и манастира. Моментално се диже приближно 40 храмова на територији нишке епархије. Приближно овом броју је и број цркава које се обнављају.
Године 1998. је први пут после 50 година за храмовску славу нишке Саборне цркве, Духове, обновљена је велика литија улицама града Ниша.
Народ се све више враћа својој мајци цркви. Људи, отргнути 50 година од своје цркве, буде се, крштавају се и у све већем броју венчавају у цркви. Многима од њих црква постаје други дом. Са своје стране Епархија све интензивније делује на успостављању раскинутих веза са народом. Нишки свештеници су, све чешће, радо виђени гости нишких домова. У оквиру нишке епархије веома активно делује епархијски хор Бранко. Одржавају се све интензивнији часови веронауке, како за децу тако и за одрасле. Видна је издавачка активност, како појединих манастира тако и цркава у оквиру Епархије.
Свети Aрхијерејски Синод Српске православне цркве, на својој седници одржаној у Патријаршији српској у Београду 14. децембра 2012. године у Београду, донео је одлуку и умолио Његову Светост Патријарха Српског Г. Иринеја да преузме администрацију над Епархијом средњоевропском
Епископ Франкфуртски и све Немачке Сергије 2014 – 2017
Новоизабрани Епископ средњoевропски Aрхимандрит Сергије (Карановић) рођен је 4. јула 1975. године од родитеља, оца Петра и мајке Мике, рођене Бенић, у Бачкој Паланци, добивши на крштењу име Зоран.
Према породичном поријеклу и родитељском завичају потиче из мјеста Бобољусци, које се налази у непосредној близини Мартин Брода. Основну школу завршио је у родном мјесту, одакле 1990. године, по благослову Његовог Преосвештенства Епископа бачког Г. Иринеја, одлази у Богословију Света Три Јерарха, у манастиру Крка. Школовање у овом богословском училишту завршава са успјехом, у времену највећег распламсавања рата у Републици Хрватској 1995. године, а уочи самог егзодуса и страдања крајишких Срба. Исте године добија благослов и канонски отпуст од Епископа бачког Г. Иринеја и пријем у Епархију бихаћко-петровачку, која је такође трпјела ратна страдања у јесен 1995. године и уподобила се библијској слици „мерзости запушченија“. Било је неке симболике да у години највеће опустјелости, материјалног разарања и људске муке, будући отац Сергије од стране црквених власти буде одређен да служи Богу Живом и Истинитом, управо у Босанској Крајини, у постојбини свога племена и свога презимена.
Услијед ратних дешавања Зоран Карановић замонашен је 12. августа 1995. године у манастиру Гомионица, добивши на монашењу име Сергије. Нови монах, положивши завјет послушности, безбрачности и сиромаштва, долази на чудесан начин до мјеста својих предака, поставши причислен братији историјског манастира Рмањ, који се налази у Мартин Броду. Недуго прије завршетка рата у Босни и Херцеговини, заједно са братијом манастира Рмањ, бива прогнан у Србију, гдје га прима блажене успомене тадашњи Епископ банатски Хризостом (Столић) и распоређује на службу у манастиру Војловица код Панчева. У поменутом манастиру рукоположен је у чин ђакона, 31. октобра 1995. године, а исте године уписује, као редовни студент, Богословски факултет у Београду.
По благослову Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког Г. Хризостома (Јевића), прекида редовне студије и 1996. године одлази у Њемачку, да као ђакон буде на испомоћи тамошњем Епископу средњоевропском Г. Константину, у манастиру Пресвете Богородице у Химелстиру. Школске 1997./1998. године одлази на усавршавање њемачког језика у Регенсбург.
По завршетку овог послушања, вратио се у свој матични манастир Рмањ у Мартин Брод. Повратак манастирског братства пратио је и српски народ. У манастиру Рмањ добија послушање и обавља дужност економа. Рукоположен је у чин презвитера 5. априла 1998. године у Шипову од стране Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког Г. Хризостома. Исте године бива постављен за администратора парохија у Дрвару, Прекаји и Великом Цвијетнићу.
Од 1998. до 2002. године, предавао је вјеронауку у Дрвару, Мартин Броду и Прекаји, а 2000. године бива постављен за архијерејског замјеника у дјелу Епархије бихаћко-петровачке на територији Федерације Босне и Херцеговине, што је у послијератним годинама био изазов прожет неповјерењем и искушењима порушених међуљудских и међувјерских односа. Такође је обављао дужност архијерејског намјесника у намјесништвима граховско-дрварском, петровачко-бихаћком и лијевљанско-гламочком, гдје је био обавезан да унапријеђује духовни живот, организује богослужења, црквене саборе, и на тај начин охрабрује народ на повратак и успостављање редовног стања.
Године 2001. положио је стручни испит за вјероучитеља на Православном богословском факултету у Београду. Због показане ревности у обнови духовног живота на парохији дрварској, бива одликован чином синђела на празник Вазнесења Господњег, 13. јуна 2002. године у Дрвару.
На Благовијести, 7. априла 2004. године у манастиру Рмањ, произведен је у чин протосинђела.
По благослову Епископа бихаћко-петровачког Г. Хризостома, 2005. године одлази у Грчку, гдје на Аристотеловом Универзитету у Солуну уписује студије православне теологије, које 2010. године, као редован студент окончава са врло добрим успјехом.
Услијед труда у обнови манастира Рмањ, прије свега изградње новог манастирског конака, одликован је правом ношења напрсног крста 2. октобра 2005. године.
Дана 5. октобра 2008. године, због показане свештеничке ревности и пастирске бриге, одликован је чином игумана у манастиру Рмањ.
У чин архимандрита, произведен је благословом Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког Г. Атанасија (Раките), а руком Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г. Фотија (Сладојевића), на Благовијести 7. априла 2014. године у своме манастиру, светониколајевској обитељи у Рмњу, гдје га је затекао и избор за Епископа богомчуване Епархије средњоевропске, а на редовном прољетном засједању Светог Архијерејског Сабора СПЦ-е у Београду, 23. маја 2014. године.
Епископ Франкфуртски и све Немачке 2017 – 2018
Одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, Његово Преосвештенство Епископ аустријско-швајцарски Г. Андреј постављен је за администратора епархије франкфуртске и све Немачке.
Епископ Андреј (Ћилерџић) рођен је 21. 8. 1961. у Оснабрику (СР Немачка), као други син протојереја-ставрофора Добривоја Ћилерџића и мајке Маријане.
Основну школу и гимназију завршио је у Диселдорфу (СР Немачка), а после матуре боравио је годину дана на Светој Гори (1980-1981).
На Богословски факултет Српске Православне Цркве у Београду уписао се септембра 1981, а дипломирао 25. марта 1986. године.
У манастиру Високим Дечанима, 7. јануара 1987, замонашио га је његов духовник, тада јеромонах, а сада Епископ бачки Г. Иринеј. У чин јерођакона рукоположио га је 8. марта 1987, у храму Светог Саве у Диселдорфу (Немачка), тадашњи Епископ западноевропски Г. Лаврентије.
Боравио је од 1987. до 1989. на последипломским студијама у Солуну (Грчка) и служио две године као јерођакон у храму Свете Софије у истом граду.
Од 1989. до 1993. службовао је као суплент у Богословији у Призрену, где је био и диригент хора богослова.
У чин јеромонаха рукоположио га је 21. 11. 1990, у храму Светог Саве у Диселдорфу (Немачка), тадашњи Епископ моравички и администратор Епархије бачке Г. Иринеј.
Од 1992. године до избора за Епископа ремезијанског, био је сабрат обитељи Светоархангелског манастира Ковиља у Епархији бачкој.
Од 1993. до 2005. службовао је као секретар Канцеларије за међуцрквене односе Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве у Београду.
У чин протосинђела произведен је 26. јула 1999, а у чин архимандрита 19. августа 2002. године.
Године 2005/2006. боравио је на студијама француског језика у Босолеју/Монте Карлу (Француска).
Од 2006. до 2008. службовао је као доцент за комуникацију и саветник за запошљавање на Економском институту при Министарству рада града Диселдорфа.
Од 2008. године, у својству докторанда и научног сарадника, бавио се истраживањем православне еклисиологије на Институту за православну теологију Универзитета у Минхену. У мају 2010. године, Савет професора изабрао га је за асистента на Катедри за православну догматику. У Минхену је богослужио у грчком православном храму Свих Светих, као и у капели Светог Николаја Руске Заграничне Цркве града Минхена.
За викарног епископа Патријарха српског, са титулом Епископа ремезијанског, изабран је на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве одржаном у Београду од 16. до 27. маја 2011. Говори више страних језика: немачки, грчки, италијански, енглески и француски; служи се руским, латинским, јеврејским и арапским језиком. Познат је као један од најбољих познавалаца црквеног појања, а у народу је познат као одушевљен предавач и надахнут проповедник Христове благовести.
Током свог дугог служења у Српској Православној Цркви, учествовао је на многим међуцрквеним и међународним конференцијама, у богословским дијалозима и трибинама широм Европе, у Африци и Азији. Био је изасланик Српске Православне Цркве у Светском Савету Цркава и у Конференцији Европских Цркава у Женеви.
Члан је више европских мировних иницијатива и удружења: Аустријског форума „Пут наде“ у Грацу, Друштва немачко-српског пријатељства у Минхену (Немачка), Грчког музичког удружења у Минхену, Академије за социјалну, националну и културну сарадњу у Вуперталу (Немачка) и др. За време несрећног грађанског рата у бившој Југославији, од 1992. до 1995, и 1999. године, био је познат у народу као духовник ратној сирочади, ратним инвалидима и избеглицама које је, као сабрат манастира Ковиља и службеник Српске Патријаршије, а у сарадњи са црквеним институцијама у Грчкој, Немачкој, Аустрији, Италији и Француској, прихватао и збрињавао.
На редовном заседању Светог архијерејског Сабора одржаном од 14. до 24. маја 2014. године, изабран је за првог Епископа новоосноване Епархије аустријско-швајцарске са седиштем у Бечу. У свештени трон Епископа аустријско-швајцарских уведен је 21. јула 2014. године.
Oдлуком Светог Архијерејског Сабора СПЦ дана 24. маја 2017. године, изабран је за администратора епархије франкфуртске и све Немачке.
Епископ Диселдорфски и Немачки 2018 –
Епископ Григорије (Дурић) рођен је 17. децембра 1967. године у Варешу, у централној Босни, у православној српској породици од оца Здравка и мајке Савке рођ. Јовић. Детињство је провео у селу Планиница, где је живела његова породица, иначе пореклом из херцеговачког села Бањани из околине Билећког језера.
Основну школу је завршио у Варешу 1981. године, а 1984. Електроничарску (у то време тако названу) школу у Варешу. Средњу богословску школу је уписао 1984. и завршио је 1988. у Београду, након чега уписује Богословски факултет и потом 1989. одлази на одслужење војног рока у Загреб. Замонашен је у манастиру Острог 23. јуна 1992. године, одакле одлази са епископом Атанасијем (Јевтићем) у обновљени манастир Успења Пресвете Богородице Тврдош код Требиња. Рукоположен је у чин јерођакона 17. јула 1992, а у чин јеромонаха 19. августа 1992. године. Тврдошки игуман постаје 12. маја 1996, а архимандрит 19. августа 1997. године. Богословски факултет је завршио 1994. године и од 1995. до 1997. био је на постдипломским студијама у Атини.
На владичанском трону Херцеговачке епархије епископ Григорије је устоличен по благослову тадашњег Патријарха српског Павла од стране Митрополита црногорско-приморског Амфилохија (Радовића), дана 3. октобра 1999. године, када је стао на чело српског народа у Херцеговини и постао његов духовни вођа.
Наследник је претходних јерарха ове, осам стотина година старе, епархије, од којих је први Иларион, а за њим следе седамдесеторица великих црквених пастира, попут Светог Данила Хумског, Светог Василија Острошког и Тврдошког, Светог Петра Зимоњића и других, до владике Атанасија (Јевтића).
Носилац је Ордена Републике Српске (2012). Докторирао је 29. октобра 2014. године. Написао је књигу „Преко прага”, за коју је 2017. године добио Награду Кочићево перо, као и Награду Кочићева књига.
На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора, у мају 2018. године, епископ Григорије изабран је за Епископа Епархије франкфуртске и све Немачке.